Чекај ме, ја сигурно нећу доћи

Алек је очајан, пошто га оставила Теодора, после трогодишње везе. Он пати, безвољан је, патетичан, стално помиње самоубиство. Једноставно, не може да се помири са чињеницом да је веза готова, има свакодневне самосажаљевајуће сеансе код свог другара Банета. Упркос Банетовим саветима, он и даље зове Теодору, која се у међувремену заљубила у Немању. Проблем је у томе што се Немања није заљубио у њу, већ у Марину, неколико година млађу девојку, али Марину јако привлачи Алекова словенска депресија. Док они доживљавају емотивне трзавице и ломове, Бане тоне у све дубљу депресију.